Како би изгледао пут Косова ка чланству у УН?

Појачана дипломатска активност специјалних изасланика САД, Велике Британије, Немачке и ЕУ за Западни Балкан шаље јасну поруку да је питање нормализације односа Београда и Приштине достигло ниво високог приоритета за ове државе. То не изненађује имајући у виду украјински сукоб и нелегалну анексију черитири украјинске области од стране Руске Федерације. Штавише, руска дипломатија се све чешће и гласније позива на "косовски преседан" у правдању својих поступака, стога Западним партнерима постаје невероватно важно да питање Косова× реше што пре. Француско-немачки предлог који је објавио Албенијен пост прихваћен је у фебруару 2023. године - пре прве годишњице руске агресије на Украјину. Он у међувремену постао "Европски предлог" и усвојен је као Споразум о путу ка нормализацији између Косова и Србије. Споразум у члану 4 предвиђа чланство Косова у свим међународним организацијама, укључујући Уједињене нације (УН). То је потврдио и председник Србије Вучић у једном од својих обраћања јавности. Иако се Србија оградила од тог члана приликом прихватања споразума, може се очекивати да ће САД и поједине државе чланице у будућности на основу њега лобирати за чланство Косова у УН.

Када говоримо о чланству Косова у УН постоје две опције. Прва је пуноправно чланство које подразумева компликоване процедуре и у овом тренутку делује немогуће. Друга опција је да Косово добије статус посматрача попут оног који поседује Палестина. Ова друга опција је више вероватна с обзиром да би била прихварљивија за Србију, а и процедура за стицање статуса посматрача је једноставнија и могла да би омогући избегавање руског вета. 

Процедура за постизање пуноправног чланства у УН је следећа: прво држава подноси писмо Генералном секретару УН у коме изражава жељу да приступи УН и прихвата обавезе из Повеље УН; затим, генерални секретар прослеђује апликацију Савету безбедности где је неопходна апсолутна већина - 9 од 15 држава СБ. Наравно, под условом да ниједна од пет сталних чланица не уложи вето. Имајући у виду да две од пет сталних чланица СБ не признају Косово и противе се његовом чланству, ово јесте непремостива препрека за руководство у Приштини. Уколико би неким чудом Косово добило позитивно мишљење о препоруку СБ, та препорука се даље у последњем кораку шаље Генералној скупштини на одлучивање. За пријем нове државе чланице неопходна је потврда 2/3 држава чланица у ГС. ГС броји 193 државе, што значи да је Косову неопходно 129 гласова "за". Тренутно, 90 земаља признаје Косово као државу што је далеко од неопходног броја. На крају, није сигурно ни да би државе које формално признају Косово дале глас за његово чланство у УН. 

Друга опција јесте статус сталног посматрача у УН. Најбољи пример је Палестина, која попут Косова има проблем међународног признања и суверенитета. Палестина је постала посматрач у УН 2012. године након неуспешног покушаја да постане пуноправни члан 2011. Статус посматрача одобрава ГС УН апсолутном већином, тако да се заобилази потенцијални вето Савета безбедности. Многе државе су прво постали посматрачи пре пуноправног чланство, с обзиром да статус посматрача омогућава присуство већини састанака као и УН повезаним агенцијама. 

Када је Косово у питању, у овом тренутку ни једна ни друга опција не делују као оствариве. Разлог за то је застој у дијалогу са Београдом као и нарушена репутација косовске владе и лоши односи са западним партнерима. У перспективи, уколико би Србија била сагласна са тим, пут Косова ка чланству у УН би вероватно водио преко статуса сталног посматрача.  

× Овај назив је без прејудицирања статуса и у складу је са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 и мишљењем Међународног суда правде о декларацији независности Косова

Предлог за будуће уређење односа Косова и Србије

Како су последњи догађаји показали, проблем статуса Косова постао је непромостива препрека у даљим разговорима у оквиру процеса нормализације односа Београда и Приштине. За приштинске власти питање решавања статуса, тј. обостраног признања први је услов наставка дијалога. За Београд, признање Косова, као и чланство у међународним организацијама, пре свега УН, није тема за разоговор. Имајући у виду агресивну реторику на обе стране, као и ратна збивања у Европи којих је нажалост све више (Украјина, Јерменија и Азербејџан, Таџикистан и Киргисан), неопходно је изнаћи начин за избегавање војног сценарија на Балкану. Стога је циљ овог текста да предложи начин за уређење односа двеју страна а које би у највећој могућој мери задовољило обе стране, и Београд и Приштину, и Србе и Албанце. 

Имајући у виду недавни нон-пејпер који се појавио у јавности, а за који је председник Србије рекао да није желео ни да га погледа, очито је да решење треба тражити ублажавањем предлога који су се појавили у овом документу. Истина је да за Србију неприхватљиво пуноправно чланство Косова у УН, као ни евентуална ревизија одлука о признавању након десет година., а што је предложено поменутим нон-пејпером. Међутим, овај папир ипак може представљати добар основ, уз одређене измене, за будуће уређење односа Косова и Србије. 

Довршетак нормализације односа који би обезбедио потпуну економску сараду и регионалну интеграцију, цивилни, транспортни, авио и поштански саобраћај, међусобно признавање докумената, личних карти, диплома, катастарских докумената, судских пресуда и нотара би била прва корак будућим односима. То би представљо модел нормализације на техничком нивоу. Поред тога, пуна економска сарадња, укидање баријера и граница кроз различите регионалне иницијативе попут ЦЕФТА-е., Зејeдничког регионалног тржишта и Отвореног Балкана која би омогућила слободан проток људи, роба и услуга и јединствено тржиште замагила би, ако не и потпуно уклонила билатерне проблеме који произилазе из дијаметрално супротних ставова по питању коначног статуса. 

Како би процес нормализације могао да буде завршен, две су кључне ствари неопходне за српску заједницу на Косову и Метохији. То је заштита српске културне баштине на територији Косова као и формирање Заједнице српских оштина која би омогућила територијалну и културну аутономију како је предвиђено Бриселским споразумом из 2013. године и пратећим споразумом из 2015. године. Заузврат, Србија би подржала чланство Косова у Савету Европе и Европској Унији. Чланство Косова у ове две међународне организације би додатно гарантовало права Срба, а њихов статус, сигурност и аутономија били би део посебног механизма извештавања ове две организације. 

Имајући у виду тежњу Косова ка чланству у НАТО-у у будућности, Србија ће као конструктиван партнер и гарант безбедности свих грађана на Косову подржати чланство Косова у Партнерству за мир. У том случају, делегације Србије и Косова би у Партнерству за мир наступале заједно и заједнички координисале своје безбедносне снаге. Будуће чланство Косова у НАТО било би везано за чланство Србије, где би две делегације поново наступале заједно.

На крају, како Србија није спремна да призна независност Косова, а имајући у виду да велики број држава света то такође одбија да учини (међу њима и две сталне чланице Савета безбедности), Косово не би имало право на пуноправно чланство у УН. Уместо тога, статус посматрача био би договорен за Косово. То би у овом тренутку, имајући на уму тренутни развој међународних односа био максимум који Косово може да добије, а да не буде блокиранo од стране Србије, Русије, Кине или неке четврте државе. Евентуално пуноправно чланство у УН било би размотрено за 30 година које би пратило усвајање нове резолуције СБ која би заменила ону из 1999. године. 

Референдум о уставним амандманима - Кључни аргументи за и против

Аргументи за промену Устава 

Пре свега треба имати у виду да се промене односе на промене у области правосуђа, и не задиру у друге делове Устава. Начин уређења избора судија и тужилаца, како је оригинално дефинисан у Митровданском уставу 2006. године, нашао се под критиком Европске комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) одмах након усвајања услед превеликог утицаја парламента на правосуђе. Идеја иза промене устава јесте да се обезбедити већа независност и самосталност правосуђа, тако што би се смањио утицај законодавне и извршне гране власти и избор судија и тужилаца изместио из парламента у независна тела правосуђа - Високи савет тужилаштва (ВСТ) и Високи савет судства (ВСС). 

Приступање Србије Европској унији (ЕУ) један је од стратешких циљева наше земље, а како би овај циљ могао бити остварен неопходно је да наш правни систем прилагодимо стандардима ЕУ. Стога је промена Устава у делу правосуђа, али и неким другим деловима који овога пута нису тема, неопходна, а дефинисана је и у оквиру Акционог плана за Поглавље 23 у преговорима за чланство у ЕУ. Уколико грађани на референдуму не потврде промену Устава, то може утицати на оцену стања у Поглављу 23 у наредним извештају Европске комиисије. Али далеко од тога да би НЕ на референдуму значило прекид европских интеграција. 

Решења понуђена у овом предлогу промене заиста представљају корак унапред у односу на тренутни Устав, а то је потврдила и Венецијанска комисија које у свом мишљењу из новембра 2021. године дала позитивну оцену. Иако је констатовано да је у неким од решења пропуштена прилика да се неке ствари уреде боље, као што је чланство министра правде у Високом савету тужилаштва - што је спорно. Међутим, мора се истаћи да је овакав предлог резултат компромиса предлагача и струковних удружења, и да као такав представља унапређе тренутног спорног уређења правосуђа. 

Аргументи против промене Устава

Прва спорна ствар код овог амандамана јесто то што је он резултат рада Народне скупштине у којој практично нема опозиционих странака, те је стога упитан легитимитет овог сазива НС да се упусти у мењање највишег правног акта. С обзиром да је опозиција бојкотовала парламентарне изборе 2020. године, глас опозиционо настројених бирача није се могао чути на јавним расправама које су претходиле доношењу Акта. Стога је аргумент да треба сачекати неки наредни сазив НС који би имао већи легитимитет да предлаже промене Устава и у ком би тако предложене промене биле резултат дијалога власти и опозиције. 

Избор чланова ВСТ и ВСС предвиђа да Народна скупштина бира по 4 истакнута правника двотрећинском већином, док уколико се та већина не достигне формира се посебна Комисија од пет чланова (коју чине: председник НС, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Врховни јавни тужилац и Заштитник грађна) која простом већином бира 4 истакнута правника. Овде је остављен простор за манипулацију, с обзиром да ће већина чланова у овој Комисији бити блиска Влади и постоји реална бојазан да Комисија уместо изузетка постане правило. Суштина промене устава би требало да буде да постојеће процедуре поједностави, а не да их додатно закомпликује и отвори могућност за манипулацију и утицај законодавне и извршне власти на читав процес. Управо због тога је и покренута иницијатива за промену устава. 

Трећа, али не мање битна ствар а коју је и Венецијанска комисија замерила, јесте то што ће према предложеним променама бити смањен број јавних тужилаца на испод 50% чланова Високог савета тужилаштва. Ово другим речима значи, да ће јавни тужиоци моћи да буду прегласани од чланова које бира НС (4 истакнута правника) и 2 члана по положају (Врховни јавни тужилац и министар правде). 

На крају, треба имати у виду да се не гласа само о тексту устава као таквом, већ и о контексту и начину функционисања Народне скупштине која га је предложила, и Влади која ће даље уређивати ову област законским предлозима. Имајући у виду ауторитарне тенденције, недостатак дијалога и политичке културе, немамо никаквих гаранција да ће предложене уставне промене бити имплементиране у најбољој вери.

Закључак: Како се определити? 

Пред грађанима Србије је тежак избор, с обзиром да ниједно решење није идеално и не може се са сигурношћу тврдити исход у оба случаја. Оно што је важно јесте да грађани изађу на референдум, сагледају све аргументе за и против, и гласају по својој савести. С обзиром да је недавним законским променама укинут цензус за успех референдума, веома је важно да што више грађана изађе на референдум и да легитимитет одлуци, која год да она буде након бројања гласова. 

Западни Балкан и политика проширења - Не постоје пречице

У последње време све је више оцена како је проширење ЕУ на Балкан мртво, да ЕУ не жели државе Западног Балкана у пуноправном чланству, и да би Западни Балкан требало да се фокусира на економску интеграцију уместо пуноправног чланства. Стога све чешће можемо чути предлоге да земље Западног Балкана треба да теже интеграцији у Европски економски простор (ЕЕП) по моделу Исланда и Норвешке. Као главни аргумент наводи се то да би чланство у ЕЕП било могуће много брже него чланство у ЕУ, практично моментално, те да би оно допринело бржем економском развоју тренутних кандидата и потенцијалних кандидата на Балкану. Други аргумент који се такође користи јесте да би чланство у ЕЕП био одскочна даска ка пуноправном чланству у ЕУ. Да ли је то заиста тако, и да ли државе Западног Балкана треба да крену овим путем овај текст ће покушати да пружи одговоре на та питања. 

Пре свега, да би нека држава приступила Европском економском простору (ЕЕП) неопходно је да испуни сет озбиљних критеријума. Како би држава приступила ЕЕП прво мора да поседује тржишну економију као и стабилан систем владавине права како би могле да усвоје правне тековине и правну регулативу које ја једнака за све чланице Европског економског простора. Ова два услова су уједно предуслови и за чланство у Европској унији (ЕУ). Проблем настаје код другог предуслова, стабилног система владавине праве који у већој или мањој мери недостаје свим државама на простору Западног Балкана и који је идентификован у неколико извештаја Европске комисије у последњих година. Дакле, без владавине права нема чланства у ЕУ, а ни чланства у ЕЕП. Тек када ниво владавине права буде на задовољавајућем нивоу, земље Западног Балкана моћи ће да приступе ЕЕП. У том случају, намеће се логично питање, ако Западни Балкан већ уреди владавину права и доведе је на задовољавајући ниво, зашто би се задовољио чланством само у ЕЕП када би испунио и услов за пуноправно чланство у ЕУ такође?

С друге стране, аргумент да чланство у ЕЕП може бити одскочна даска или прва фаза ка чланству у ЕУ на први поглед може деловати примамљиво и логично. Међутим, такав модел може проузроковати друге проблеме. Наиме, уколико узмемо да се државе Западног Балкана заиста придруже Европском економском простору, постоји опасност да услед различитих разлога ЕУ више не буде заинтересована да прими ове државе у пуноправно чланство и остави их трајно у предсобљу чланства, тј. у ЕЕП без могућности да приступе Унији. Имајући у виду став јавног мњења и политичке елите у најутицајнијим чланицама ЕУ, овакав сценарио делује све реалнији. 

Иако је на Самиту у Брду у Словенији пре неколико дана донета Декларација којом је потврђена перспектива чланства за читав Западни Балкан, реч „проширење“ помиње се само једном у читавом документу, док се завршетак читавог процеса приступања не помиње у контексту било каквог датума. Евидентно је да са стране ЕУ не постоји јака жеља да брзо прими преостале државе на Балкану у чланство, док истовремено идеја и приступу у ЕЕП само додатно умањује шансе пет кандидата ка чланству. 

Ако сте уз кафу уживали читајући овај текст, купите и мени једну!

Модел за дугорочно решење проблема односа Београда и Приштине

Питање Косова и Метохије најважније је политичко питање и проблем Републике Србије у последње три деценије, а његово решавање ће вероватно бити кључни потез за Србију у 21. веку. Наиме, Србија се налази у незавидној позицији у којој нема контролу над једном од својих покрајина и која је притом једнострано прогласила независност. Преговори који се од 2011. воде под посредством Европске уније у Бриселу нису успели да дају резултат у смислу свеобухватног договора. Што и није изненађење имајући у виду полазне тачке преговора обе стране. Са једне стране руководство Косова*[1] сматра да је Косово независна држава и о тој теми нема даље расправе, а на преговоре гледају као на успостављање моделитета за Србију како да призна независност Косова. С друге стране, полазна тачка Србије је да је Косово саставни део Србије како пише у Митровданском уставу из 2006. и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација из 1999. године. Србија преговоре види као начин да се направи компромис са албанским представницима у Покрајини без да се директно призна независност Косова. И то је кључни моменат за разумевање зашто тзв. „Бриселски преговори“ не могу бити успешни, тј. неће водити договору о нормализацији односа. У таквој констелацији односа где две стране очекују једна од друге оно што нису спремне да дају преговори у досадашњем формату немају много шансе.

Поставља се питање онда шта је коначно решење за косовско питање? Ако Србија не жели ни на који начин да призна Косово као независно, а с друге стране Косово ни под којим условима не жели да прихвати врховну власт Београда. Како у том случају избећи стање константног конфликта?

У овом тексту, на који се може гледати као и на предлог јавне политике, фокус је на представљању решења како на дугорочном плану нормализовати односе Београда и Приштине које би било прихватљиво за обе стране, барем донекле. Ово решење би из угла Србије трајно затворило проблем Косова. Србија својим уставом у Члану 182. предвиђа доношење посебног закона како би се АП Косову и Метохији омогућила „суштинска аутономија“.[2] Управо у духу ове уставне одредбе Народна скупштина Р. Србије би требало и да донесе овај закон којим би коначно дефинисала статус АП Косово и Метохија. Законом би Србија тренутне Привремене институције самоуправе признала као трајне и подвела под свој уставни оквир. Овиме би Устав Р. Србије поново почео да важи на целој територији Р. Србије. Скупштина и влада Косова биле би признате као органи самоуправе аутономне Покрајине као и сви остали органи на територији Косова и Метохије укључујићи судове, органе локалне самоуправе итд. Сви правни акти органа покрајине важили би искључиво на територији Косова и Метохије, а закони донесени од стране скупштине Косова не би морали да буду у складу са законима Р. Србије, али морају бити у сагласности са посебним законом о Косову и Метохији. Овиме би се избегле будуће колизије закона који важе на територији Републике и територији Покрајине, а косовској скупштини оставиле широке руке у смислу доношења закона који би важили на територији Покрајине без мешања републичких органа.

Овим посебним законом би се уредило такође име покрајине, као и застава, грб и химна. Скупштина Косова би самостално одлучила о овим питањима, тј. с обзиром на чињеницу да су Привремене институције самоуправе већ усвојиле име ентитета као и заставу, грб и химну, ове би одлуке биле преузете и прихваћене на нивоу Републике Србије. Тако би званичан назив покрајине био АП „Косово“ са покрајинским симболима које Приштина сматра државним.

 Највиши правни акт аутономних покрајина у Србији јесте статут. Међутим, посебним законом би се уредило да највиши правни акт Покрајина може назвати уставом, док би он у правном систему Србије био третиран као статут аутономне покрајине и у том рангу. На тај начин би се устав Косова из 2008. подвео под уставно-правни систем Р. Србије, а устав би такође имао правно дејство само на територији Покрајине.

Што се тиче чланства Косова у међународним организацијама, с обзиром да је Споразумом о регионалном представљању из 2012. као и Бриселским споразумом из 2013. то омогућено и да је Косово већ постало члан једног броја међународних организација, тако би и требало да остане. Косову би било дозвољено да буде члан међународних оранизација у смислу регионалног представљана како је то дефинисано тачком 5. Договора о регионалном представљању и сарадњи[3]. Такође, АП Косово би имала право да буде члан међународних спортских организација и да под својим именом и заставом наступа на међународним спортским такмичењима као што је то случај са Шкотском, Енглеском, Велском, Северном Ирском, Фарским оствима итд. Тиме би се de facto  тренутно стање где је Косово већ члан Међународног олимпијског комитета, ФИФА-е, УЕФА-е и других међународних спортских организација легализовало у оквиру српског правног система, а српски спортисти у будућности не би морали да одустају од сусрета на међународним такмичењима са спортистима са Косова. Такође, на овај начин би биле смањене тензије у случају сусрета српских и косовских спортиста на међународним такмичењима и потреба за посебним процедурама за раздвајање српских и косовских спортиста. Регионално представљање у међународним организацијама у великој мери задовољава апетите покрајински власти, а посебно учешће на спортским манифестацијама. Србија би овоме требало да да пуну подршку и евентуално организује пријатељске сусрете спортских тимова како би допринела нормализацији односа. Спортисти држављани Р. Србије са пребивалиштем у Покрајини имали би могућност одабира националног дреса. 

Једно од битних отворених питања јесте чланство Косово у УН. Косово не би имало право на чланство у Уједињеним нацијима, нити као пуноправни члан, нити као посматрач. С обзиром да је за чланство Косово у УН неопходна сагласносг Србије, тј. Русије и Кине као главних спољнополитичких партнера Србије, ово питање је у потпуности под контролом Србије. Косово нема право да постане чланица ниједног војног савеза. Ово је веома важан аспект закона како би се војна неутралност Покрајине ослањала на војну неутралност Републике.

Имајући у виду договор у Бриселу из 2013. о формирању Заједнице српских општина који би укључио све општине Аутономне Покрајине у којој Срби чине већинско становништво овим законом би био предвиђен временски рок од шест месеци за формирање ЗСО. Састав Заједнице, њен статут, овлашћења, структура и територијална организација могу бити промењени искључиво уз сагласност Народне скупштине Републике Србије. Територијална организација општина у оквиру покрајине била би надлежност Аутономне Покрајине изузев општина са већинским српским становништвом.  

Аутономна Покрајина Косово овим законом имала би право да издаје идентификациона документа а право да их користе имали би и држављани Републике Србије са пребивалиштем на територији Аутономне Покрајине. Такође, АП би имала овлашћење да води регистар грађана који живе на њеној територији као и бирачки списак. АП Косово би имало право да чињеницу уписа у тај регистар сматра као чињеницу држављанства  и да на основу њега издаје путне исправе и друга уверења. То је још једна од функција које Привремене институције самоуправе већ извршавају и која би била легализована у правном систему Србије. Држављани Р. Србије са пребивалиштем на територји АП Косова би имали право двојног држављанства у том случају.

Овим законом било би предвиђено да Р. Србија попише сву своју имовину на територији покрајине, а промет овом имовином био би искључиво у надлежности Владе Р. Србије, осим уколико споразумом АП Косово и Р. Србије другачује не буде одређено. Овај споразум би био отворен за трансфер имовине у руке покрајинских власти уз договорену накнаду. 

Органи власти би овим законом били обавезани да штите људска права, одржавају ред и поредак на територији покрајине, владавину права као и да заштите све споменике културе. Уколико Покрајина није у стању да обезбеди неке од наведених задатака Р. Србија има право увођења дирекне управе над делом или целом територијом Аутономне Покрајине у циљу обезбеђења нормалног функционисања живота у Покрајини и испуњења ставки из овог закона. Оваква управа би била привремена и орочена уз међународно посредовање и њен задатак би такође био да помогне покрајинским органима да развију капацитете за испуњавање ових функција.

Држављани Р. Србије са пребивалиштем на Косову би имали право на пензиону, инвалидску, социјалну, здравствену и сваку другу заштиту и једнак третман као и сви други држављани Р. Србије. Такође би имали приступ правном и образовном систему Србије. Сва правна лица регистрована на Косову би у правном промету Р. Србије имала статус домаћег правног лица и била би ослобођена двоструког опорезивања.

            Очување безбедности искључива је обавеза покрајинских власти, сходно томе АП Косово има право на креирање полицијске јединице. Косово нема право на креирање војних јединица. Уколико Косово формира војне или сличне формације оне ће се сматрати специјалним снагама полиције. Србији би овим законом било омогућено да на територију Косова упути одређени број војних и полицијских снага у складу са Резолуцијом 1244 СБУН у четири случаја:

1.      На позив и у договору са органима Аутономне Покрајине;

2.      У случају озбиљне претње по живот и имовину становника Покрајине у случају да покрајински органи нису у стању да одговоре безбедносним захтевима;

3.      У случају нарушавања територијалног интегритета Покрајине од стране друге државе;

4.   У случају проглашења ратног стања на територији Покрајине или на територији Републике.

Овај закон био бу и складу са Уставом Републике Србије као и са свим релевантним међународним споразумима, укључујући Резолуцију 1244. За доношење овог закона не би била потребна сагласност Привремених инсититуција самуоправе у Приштини. Закон би усвојила Народна Скупштине Р. Србије по поступку предвиђеном за промену Устава, двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Овај закон би такође био платформа за све будуће преговоре између Србије и Косова о свим потенцијално спорним питањима.

Ако сте уз кафу уживали читајући овај текст, купите и мени једну! 

Коришћена литература:

1.      Устав Републике Србије, http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije,  Службени гласник РС бр. 98/2006

2.      Договор о регионалном представљању и сарадњи, Влада Републике Србије, https://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=168200

3.      Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа (Бриселски споразум), Влада Републике Србије, https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757

Шта се ваља иза брега - има ли будућности за БиХ?

Ових дана одјекнула је вест о "нон-пејперу" словеначког премијера Јанеза Јанше пред почетак председавања Словеније Саветом ЕУ. Нон-пејпер представља неформални документ којим владе и високи политички представници комуницирају у Бриселу у оквиру ЕУ. Документ под називом "Западни Балкан - пут напред" констатује да Босна и Херцеговина као таква није фукнционална држава и предлаже њен миран распад. Међутим, документ се не бави само Босном, већ решањем националног питања Срба, Хрвата и Албанаца на Балкану. Према овом нон-пејперу национално питање Срба било би решено на дуже стазе припајањем Републике Српске Србији, док би кантони хрватски БиХ били припојени Хрватској или би добили специјални статус у оквиру нове босанске државе која би била функционална. С друге стране, документ предвиђа и решавање албанског питања уједињењем тзв. Косова* са Албанијом, док би северни део Косова са већинском српски становнишством добио аутономију попут Јужног Тирола.  Ту се међутим отвара и питање албанске мањине у Црној Гори и Северној Македонији, што додатно компликује ствари и делује доста нереално у овој фази. 

Но, вратимо се на БиХ. Ова држава данас, након 26 година од Дејтонског споразума и даље ближа нефукнционалној него функционалној држави. Компликован политички систем са више нивоа власти, укључујући Федерацију БиХ и РС, затим кантоне, 13 влада са преко 100 министара и напослетку српски ентитет који је силом натеран у заједничку државу рецепт су за неодрживост. У претходним деценијама се показало, посебно на тлу Балкана, да федерације опстају и по више деценија, али када на ред дође интреграција или чланство у различитим војним или политичким савезима - различитости испливају на површину. То је био случај са Краљевином Југославијом пред Други св. рат, СФРЈ пред чланством у Европској заједници, СЦГ пред чланством у ЕУ. Федералне јединице у тим случајевима теже независности како би самостално водиле спољну политику. Изгледа да се истом проблему приближава и БиХ. РС као конститутивни ентитет БиХ жели да прати политику Србије као матице свих Срба. С друге стране, ФБиХ услед блиских односа са Турском, која је де факто прекинула европске интеграције, може у будућности кренути истим путем. И оно што је суштински аргумент разлаза ФБиХ и РС јесте нефукнционалност и неспособност заједничке државе да спроведе неопходне реформе за чланство у ЕУ - и то је препознато нон-пејпером. 

Није тајна да Бошњаци сањају унитарну државу која би била ефикаснија и функциоланија. Међутим, унитарна БиХ са Србима је немогућа. С друге стране, Србија и Хрватска су потписнице Дејтонског споразума и гаранти опстанка БиХ. Уколико Србија и Хрватска, заједно са лидерима БиХ а уз подршку ЕУ и САД могу да договоре миран разлаз којим би сви били задовољни, не би било препреке за тако нешто. Међутим, проблем настаје са осталим државама на Балкану. Иако нон-пејпер сугерише да би Србија била спремна да пристане на уједињење Албаније и Косова, у реалности ипак није тако. Србија нија спремна да се одрекне двеста хиљада Срба на подручју КиМ, као ни културног и историјског наслеђа. Посебно питање је геостратешки интерес и постављање границе са Албанијом подно Копаоника. Оно што овом предлогу даје још мање изгледа за реализацију јесте што он задире у територијални интегритет Црне Горе и С. Македоније које нису спремне да се одрекну дела својих територија. Питање Косова јесте отворена тема, али Косово као држава је створено као пројекат мулти-етничке државе и западне силе се оштро противе припајању Косова било којој другој држави - штавише, потрудили су се да то запишу и у самом уставу Косова. 

Посебну пажњу привлачи то што Јанша није желео да потврди, али ни да демантује постојање овог документа. Све у свему, овакав предлог тешко да би био прихватљив за балканске земље, а олако цртање нових граница на Балкану може распламсати нове сукобе. Стога, овај документ треба узети са резервом и као покушај "опипавања пулса" како држава на Балкану, тако и чланица ЕУ и САД. 

4 Могућа Решења За Косово

Након повлачења српских и југословенских снага, једно од овлашћења УНМИК-а био је формирање органа локалне самоуправе (Рез. 1244 СБУН). Доношењем Уставног оквира за Косово 2001. године формирани су органи локалне самоуправе у покрајини, међу њима парламент, влада, и председник Косова, судови као и јединице локалне-самоуправе. 

Привремене институције самоуправе (ПИС) са седиштем у Приштини су 2008. унилатерално прогласиле независност Косова коју Србија никада није признала, а државност Косова остаје спорна, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Након саветодавног мишљења Међународног суда правде да Декларација о независности не представља кршење међународног права као и вишегодишњи преговори између Београда и Приштине под покровитељством Европске уније, статус Косова остаје нерешен. У наставку овог текста представљам 4 могућа исхода по питању финалног статуса Косова и Метохије. 

Статус кво представља одржавање замрзнутог конфликта и блокаду међународних интеграција Косова*. Србија на дуже али и краће стазе може имати користи од оваквог приступа, али такође и проблеме. Први од проблема јесу европске интеграције Србије које су један од стратешких циљева, а које јасно подразумевају "нормализацију односа", што многи тумаче као признање независности Косову. С друге стране, време ради за Србију, и пракса показује да државе које не успеју да обезбеде универзално признање и чланство у Уједињеним нацијама временом нестају са светске сцене. Такође, у овом случају Србија игра на карту промене снага у међународним односима како би њени партнери Руска Федерација и НР Кина имали већи утицај на регион Балкана. 

2. Функционално уједињење са Албанијом 

Често имамо прилику да од званичника у Приштини и Тирани чујемо позиве и идеје о уједињењу Косова и Албаније. Неретко овакве идеје могу се видети и међу академским круговима (нпр. Висока, 2017). Међутим, овакав расплет ситуације је врло мало вероватан с обзиром да не постоји подршка за овакву врсту подухвата, пре свега на Западу. На првом месту Немачка је строго против мењања граница на Балкану, што је својеврсни апсурд с обзиром да је пре тога Немачка подржала сецесију Косова. 

3. Модел две Немачке 

Све чешће се појављују приче о нормализацији односа Београда и Приштине као и шта би та нормализација заправо значила. "Нормализација односа" са Приштином обавеза је Србије у оквиру приступних преговора са Европском унијом које дефинише поглавље 35. Међутим, у самом поглављу није прецизирано шта све нормалзација обухвата сем "свеобухватног правно обавезујућег споразума". С обзиром да је признање независности за Србију црвена линија, а један од циљева владе у Приштини чланство у Уједињеним нацијама, модел две Немачке намеће се као потенцијално решење. Овај модел би подразумевао успостављање дипломатских односа између Србије и Косова, чланство тзв. Косова у УН (пуноправно или под статусом посматрача) али без признања Косова као независне државе од стране званичног Београда. Овакво решење, уколико влада у Београду процени да воља јавног мњења не би била против, има реалне шансе за остварење. 

4. Реинтеграција у уставно-правни систем Србије 

Овакав сценарио је мало вероватан, као и случај са уједињењем Косова и Албаније. Пре свега због противљења западних сила. У окваквој констелацији међународних односа и поретка реинтеграција Косова у уставно-правни систем Србије делује немогућа. Још једна могућност би била да Србија донесе специјални закон којим би Привремене институције самоуправе у Приштини дефинисала као сталне и подвела под свој уставно-правни оквир. Међутим, и ово решење изгледа мало веоратно тренутно. 

Операција „Халијард“: Једна од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратовања

          Нацистичка Немачка 1939. нападом на Пољску отпочела је најразнорнији рат у људској историји.  Други светски рат затекао је Краљевину Југославију неспремну за оружани сукоб исцрпљену унутрашњим проблемима. У таквој констелацији, под све већим притиском Немаца након што су у првим ратним годинама окупирали део Пољске, Чехословачке и Француску, анектирали Аустрију и склопили савезништво са свим суседима Југославије, а Италија под свој протекторат ставила Албанију, кнез Павле као намесник 25. марта 1941. потписује протокол о  приступању Југосавије  Тројном пакту. Међутим то се није дуго одржало, већ 27. марта наступио је пуч, кнез Павле је смењен, краљ Петар Други се прогласио пунолетним а генерал Душан Симовић за председника владе.  То је за Немачку значило да се Југославија мора поразити војно. Убрзо, већ 6. априла Немачка је отпочела ратне операције бомбардовањем престонице Краљевине и копненом инвазијом из више праваца. Тзв. „Априлски рат“ трајао је свега 11 дана, већ 17. априла Краљевина Југославија је капитулирала а њена територија подељена између Сила осовине.

            Међутим самом капитулацијом државе не престаје отпор окупатору. На окупираној територији Југославије формирају се два анти-фашистичка покрета. Први покрет формиран од припадника краљевске војске која је капитулирала а који нису признавали капитулацију. Предвођени пуковником Драгољубом Михаиловићем војници и официри који су избегли заробљавање окупљају се на планини Равној гори и организују герилски покрет отпора. Равногорски покрет званично назван Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) током 1944. године организовао је и учествовао у спашавању више од 500 савезничких пилота са окупиране територије Југославије.   Други покрет отпора формиран на тлу Јуославије био је Народноослободилачки покрет под вођством Јосипа Броза.

            Крајем 1943. године савезници почињу са бомбардовањем циљева на Балкану, пре свега у Румунији, Бугарској и Југославији. Суочени са јаком немачком противавионском одбраном многи авиони бивају оборени а пилоти искачу са падобраном на леђима на територији окупиране Југославије. Главни циљ бомбардовања била су нафтна поља у Плоештију, у Румунији. Од октобра 1943. до октобра 1944. године изведено је чак 20 хиљада летова савезничких авиона изнад Југославије. Ангажовано је око 500 бомбардера и 100 ловачких авиона.  Приликом акција бомбардовања неминовно је долазило до сукоба са немачком авијацијом и противваздушном одбраном, те је све већи број авиона рушен, а посаде су остајале дубоко иза линија фронта, углавном на територији под контролом ЈВуО.[1] Први пилоти који су пали у Србију спасени су  24. јануара 1944. од стране Топличког корпуса ЈВуО.[2] Авион  је принудно слетео између две групе Бугара, те су четници извршили напад како би спасили пилоте. Свих 9 авијатичара  су извучени живи и здрави.[3] У наредном периоду током пролећа све више и више пилота спашавано је од руку Немаца. Убрзо, на стотине пилота спасених од стране четника Драже Михаиловића чекало је на евакуацију из Југославије. „Наредба генерала Михаиловића свим јединицама, гласила је да се посаде авиона морају спасити по сваку цену, без обзира на жртве. Наравно, акције спасавања су биле праћене обрачунима са немачким патролама отпослатим да ухвате пилоте.“[4] У њиховом скривању немерљиву помоћ пружили су српски сељаци. Наиме одмах након спашавања пилоти су збрињавани у сељачким кућама где су скидали униформе и облачили гуњеве и локалну ношњу како би заварали сваки траг. У селима су се крили по кућама али и таванима и шталама данима и месецима, док су домаћини са њима делили последње залихе хране коју су имали у кући. Мештани су са одушевљењем прихватали бригу о пилотима, а такође се није десио ниједан случај потказивања скривених пилота окупатору иако су тиме ризиковали сопствене животе и одмазду Немаца.[5] Већ у рано пролеће војници ЈВУО спроводили су пилоте спасене на свим странама земље до територије под контролом 1. равногорског корпуса, како би их окупили на једном месту и у погодном тренутку евакуисали.[6] Убрзо је постало јасно да је неопходно направити свеобухватан план евакуације пилота. Стога је 28. јуна 1944. почело планирање спасилачке мисије под називом „Халијард“ (HALYARD), како би се извршило евакуисање свих пилота. Спасилачки тим отпослат је по директној Рузвелтовој наредби, са само једним задатком, успешна евакуација авијатичара.[7] У ту сврху започети су планови за изградњу импровизованог аеродорма где би савезнички авиони могли да слећу и полећу како би евакуисали пилоте. Одабрана је локација недалеко од села Прањани код Горњег Милановца. Зараван позната под именом Галовића брдо препозанта је као погодно место за градњу аеродорма. Овај задатак поверен је резервном капетану Николи Веркићу, инжењеру по занимању. Аеродром је грађен углавном ноћу под велом тајности. Импровизованим средствима преко стотину мештана копало је и равнало земљиште уз помоћ воловских запрега, а на ободима писте постављене су и запаљене ломаче како би осветлеле аеродром за ноћна слетања.[8] У току ноћи, 25. јула, после неколико неуспешних покушаја да пронађу Дражине четнике на тлу, први савезнички авион надлетео је аеродром, али се није приземљио. Из авиона су се спустила три падобранца. То су били капетан Џорџ Мусулин, наредник Мајкл Рајачић и радио телеграфиста Артур Џибилијан, а њихов задатак је био да изврше даље припреме и координирају операцијом извлачења пилота из Југославије.[9] Сва тројица знала су српски језик и били југословенског порекла што је и био главни разлог да управо они буду ти који ће отићи у штаб сада генерала Михаиловића. Међу америчким официрима који су руководили операцијом „Халијард“ био је и поручник Ричард Фелман. Он је био један од оборених пилота који су се враћали из Румуније а припадници ЈВуО га пронашли и спасли од немачког заробљавања. Дошавши у Прањане Фелман схвата да је аеродром прекратак за слетање америчког транспортног авиона Ц-47. Стога се приступило продужавању писте како би задовољила минимум.[10] У том периоду је направљен још један импровизовани аеродром и то у Драгачеву. Овај аеродром био је планиран као резервни у случају да Немци открију онај у Прањанима.

            Први авион за евакуацију путем радио-везе најављен за 31. јул у 22 часа. Међутим, према сведочењу Ричарда Л. Фелмана који се у том тренутку налазио у Прањима, авиона није било. Тек након 2 сата у даљини се зачуо звук авиона, међутим генерал Михаиловић није био сигуран да ли се ради о савезничком авиону за евакуацију или можда немачком извиђачу. Стога је одлучио да се не ризикује и не пале ломаче на писти за навођење.[11]

            Официри Џибилијан, Мусулин, Фелман и Рајачић који су руковидили операцијом све време су били забринути да Немци не открију мисију. На само 20 километара одатле, у Чачку се налазио немачки гарнизон са 4500 немачких војника, а на само 8 километара одатле налазио се други са 2500 немаца. Генерал Михаиловић обавестио је поручника Фелмана да 8000 припадника ЈВуО чува прилаз аеродрому организовани у два обруча. Са барикадама на свим путевима који воде према аеродрому четници су имали наређење да по цену живота у случају напада Немаца морају чувати одступницу.[12] Поручник Фелман је захтевао да обиђе четничке линије одбране не би ли се уверио у сигурност више од 200 америчких пилота присутних у том тренутку, а генерал Михаиловић одржао је смотру својих јединица за америчке официре.

            Напокон, после вишемесечних припрема официри Фелман и Мусулин 8. авуста шаљу шифровану поруку у савезничку ваздушну базу у Барију да је све спремно за отпочињање мисије „Халијард“. Првих шест авиона типа Ц-47 који би евакуисали 70 америчких пилота ће слетети 9. августа у 22 часа на аеродром при Галовића брду. Све је било спремно! Мисија је подразумевала успостављање ваздушног моста на релацији Бари-Прањани и циљу евакуације свих савезничких пилота које су четници са локалним мештанима скривали.

            У 22 сата 4 авиона типа Ц-47 појавили су се изнад Прањана. Поручник Мусулин држао је у руци лампу за сигнализирање морзеове азбуке шаљући према авиону договорен сигнал. Из авиона је уследио сигнал и виду шифроване поруке која је била одговарајућа. Мусулин и Фелман су одахнули, бојали су се немачких авиона. На аеродорму су запаљене ломаче да осветлиле писту и убрзо су авиони слетели. Тада су сазнали да су два авиона морала да се врате назад због квара на мотору и да нема места за свих 70 пилота да се евакуишу тада. Фелман је обећао двадесетчетворици пилота који су остали да ће бити евакуисани први ујутру, а такође је послао и извештај команди у Бари о томе шта је видео приликом инспеције аеродрома. Наредног јутра, око 7 сати зачуо се снажан звук гомиле авиона који се приближавају Прањанима. Било је то 6 Ц-47-ца у пратњи 25 борбених авиона типа П-51. Авиони су слетали у интервалима од 5 минута, укрцавали пилоте и полетали назад према Барију. У року од два сата евакуисано је 241 Американац, 6 Британаца, 4 Француза, 9 Италијана, 7 Југословена и 12 Руса. У току вечери и јутра 9. и 10. августа евакуисано је укупно 289 савезника. Ваздушни мост био је успешно успостављен иза леђа Немаца који нису ништа приметили. Наредних дана и недеља четничке јединице су наставиле да прикупљају савезничке војнике и официре у Прањима како би их безбедно евакуисали одатле. Крајем авуста, тачније 26. и 27. је евакуисано још 58 Американаца и 2 британска официра, тада је из Прањана одлетео и поручник Мусулин. Укупан број војника и особља спашених у операцији „Халијард“ износи 432 Американаца и 80 припадника савезничког особља. [14] Више од 500 савезника спашено је и евакуисано само са аеродрома у Прањанима. Након тога четници се повлаче из Прањана и праве још два импровизована аеродрома за евакуацију. Први је направљен средином септембра код Коцељеве у Мачви, одакле је евакуисано 20-ак америчких пилота, неколико Италијана и Француза и још два америчка санитетска официра.[15] Након тога команда ЈВуО пребацује се у источну Босну где у селу Бољанић, близу Добоја, бива саграђен и други импровизовани аеродром ван Прањана. Одатле су током новембра и децембра 1944. евакуисани последњи амерички пилоти и официри из Југославије. Међу њима били су: шеф последње америчке мисије при ЈВуО – Роберт Мек Дауел, капетан Ник Лалић који је руководио операцијама евакуације након одласка Мусулина, и везиста Артур Џибилијан. Они су били последњи Американци који су имали контакт са генералом Михаиловићем, након њихове евакуације Дража бива напуштен од савезника и губи се сваки контакт са њим.

            „Генерал Донован у извештају председнику Рузвелту крајем октобра 1944. наводи да је на подручју Краљевине Југославије спасено 1088 пилота. Од тога, четници су спасили 561, а партизани 527 оборених авијатичара.“[16] Овај податак говори да су оба покрета отпора у Југославији пружили немерљиву подршку савезницима и допринос борби против фашизма и нацизма у Европи. Југославија је оваквим мисијама доказа своје пријатељство према Сједињеним Државама и ударила темеље будуће сарадње.

            Спашавање америчких авијатичара био је један од главних разлога постхумног одликовања које је генерал и министар војни Краљевине Југославије Драгољуб Михаиловић 1948. године добио од 33. америчког председника Харија Трумана. Легија за заслуге првог степена највише је одликовање које амерички председник може доделити страном држављанину, а то је био начин да се САД захвале генералу Михаиловићу за искрену борбу на страни савезника. У знак захвалности за исказану храброст и признање његове улоге у спашавању савезничких авијатичара, 1985. амерички Конгрес је одобрио подизање споменика генералу Михаиловићу у Вашингтону, главном граду Сједињених Држава.[17]

            Република Србија и Амбасада САД сваке године у Прањанима, на Галовића брду у знак сећања на операцију „Халијард“ организују полагање венаца на 7 спомен-плоча подигнутих у част те мисије.  Овакве акције остају упамћене као вечни доказ о пријатељству српског и америчког народа. Управо на 74. годишњицу операције „Халијард“ амабсадор САД у Србији, Кајл Скат, позвао је америчке филмске продуценте да сниме филм о овом догађaју, што би овековечило најуспешнију спасилачну мисију иза непријатељских линија у историји ратовања и на филмском платну. Нама остаје нада да ће се то заиста догодити и да ће као резултат имати јачање односа између наших двеју земаља и народа.

Текст је оригинално објављен на специјализованом порталу "Наша прича - Српско-амерички односи кроз векове": www.nasa-prica.rs 

Парламентарни избори у Србији 2020 – Да ли су протести уздрмали режим?

Почетком лета одржани су дванаести по реду парламентарни избори у Србији након увођења вишестраначја. Првобитно заказани за 26. април услед пандемије вируса Корона (Covid 19) и увођења ванредног стања избори су одложени за 21. јун. Већи део опозиционих странака најавио је бојкот избора услед неравноправне политичке ситуације, мањка слободе медија и као вид пристиска на растући ауторитаризам режима.

Победник избора није био упитан од почетка до краја кампање, главно питање била је излазност и 50% као магична граница – пре свега психолошка, јер закон не предвиђа минималну излазност за парламентарне изборе. Владајућа странка ангажовала је све своје ресурсе како би њени симпатизери и чланови изашли на изборе и подигли излазни проценат, Председник Србије је у изборној ноћи из изборног штаба своје странке победнички објавио да је по њиховим проценама излазност 50,20%. На крају ће се испоставити да је излазност ипак била мања од 50%, тачније 48,93%.

Кључни циљ опизиције био је да бојкотом обори излазност како би Влади и Народној скупштини ускратили легитимитет и извршили притисак на њих, пре свега на међународном плану. Једно од питања јесте и да ли је бојкот успео? Одговор на то питање је још увек рано дати, остаје да се види да ли ће опизиција успети да изврши притисак на режим и дискретује га пред међународним партнерима и домаћим становништвом. Напоменуо бих да је општи утисак да је најмања излазност у историји српских парламентарних избора више резултат апатије бирача  и неповерења како у странке режима, тако и опозиције, него бојкот кампање Савеза за Србију.

Изборе су обележиле неправилности у већем обиму него иначе, па је тако на 117 бирачких места гласање поновљено, а услед жалбе листе „Суверенисти“ резултати са појединих бирачких места завршили су и пред Управним судом. Свакако кулминацију изборног процеса представљају заправо постизборна дешавања. Само неколико дана након избора техничка влада је најавила пооштравање мера услед поновног ширења корона вируса, а окидач за незадовољство била је одлука да се иселе студентски домови у Београду и студенти пошаљу назад кућама усред јунско-јулског испитног рока као и најава поновног увођења полицијског часа. Студенти су одличили да своје незадовољство искажу протестом испред Дома Народне скупштине а у претесту су им се придружили и остали грађани. Артикулација незадовољства изазвана је контрадикоторним одлукама владе и Кризног штаба да током јуна укине све мере предострожности и дозволи јавне скупове, међу њима две фудбалске утакмице – дерби Црвене Звезде и Партизана као и финале Лав купа Србије. Догађаји на којима је било окупљено било више хиљада људи, већина неносећи заштитне маске. Као и организовање парламентарних избора услед претње по јавно здравље. Када на то додамо и у најмању руку сумњиве податке о броју заражених и умрлих од корона вируса у данима и недељама непосредно пре избора, стиче се утисак да је режим учинио све како би грађанима представио ситуацију као нормалну и одржао парламентарне изборе.

Полиција је била немилосрдна према демонстрантима бацајући сузавце и прекорачујући овлашћења. На снимцима можемо јасно видети како више десетина полицијацаја пребија непомичног младића на Теразијама, или како полицајац пребија неколико момака на клупи који чак нису ни учесници протеста и подигли су руке. Током претходних година било је организовано више протеста уперених против режима, али ово је први пут да је полиција реаговала са оволико насиља. Мишљења сам да би то могао бити први знак слабости режима и да власт полако почиње да зазире од већих окупљања која имају потенцијал  да изазову незадовољство међу ширим масама и изведу их на улице. Јер су грађани оправдано незадовољни стањем јавног здравља и нису спремни да поново прихвате рестриктивне мере за сузбијање корона вируса.

На крају, да ли су парламентарни избори ове године нешто променили? Суштински, режим је након ових избора учврстио власт и обезбедио двотрећинску већину у парламенту чиме је отворен пут промени устава. И то је главна промена. Са друге стране да ли је режим уздрман бојкотом? У први мах се могло оценити као да је бојкот пропао услед излазности која је гравитирала ту негде око 50% на крају изборног дана. Међутим, вишедневни протести који су организовани почетком јула показали су да режим може бити уздрман, али су исто тако показали и да грађани на протестима желе јасно да се ограде од опозиционих странака. Чињеница је да ће режим морати да се носи са тим, да већ сада губи подршку – затворене границе ЕУ за држављане Србије, неотварање нових преговарачких поглавља са ЕУ ове године, и позиви европских парламентараца да се суспендују приступни преговори са Србијом. А да ли ће опозиција која је бојкотовала изборе успети да изврши притисак на режим и делегитимизује га остаје отворено питање. 

Да ли је распад СЦГ почео на Беовизији 2006?

Европесма организована је 11. марта 2006. године у Сава центру у узаврелој политичкој атмосфери у којој се ишчекивао предстојећи референдум о независности Црне Горе. Ваља подсетити и да је финале Евровозије одржано 20. маја 2006. године, вече пре заказаног референдума о независности. Песма Моја љубави коју изводи група Но нејм садржала је у себи суптилне алузије на нову страну у државности Црне Горе. Имајући ово у виду, као и да би вишемилионски аудиторијум из СЦГ пратио песму Евровизије усред медијске тишине пред референдум, не чуди узаврела политичка атмосфера и потреба са једне стране Црногораца да Но нејм буде представник СЦГ, а са друге стране Срба да исти бенд не буде представник Државне заједнице. 

Проблем је заправо настао у такозваном гласању „по националном кључу“. Наиме, жири састављен од црногорских и српских чланова поновио је идентичан принцип гласања као и на Беовизији 2005. године када је такође група Но нејм победила са нумером Заувијек моја. Дакле, као и 2005. црногорски чланови жирија дали су тачно 0 (нула) бодова двема најбоље пласираним српским песмама, док је Но нејм добио максималан број бодова од сваког црнорског члана жирија понаособ, и такође још укупно 8 бодова од два српска члана жирија. 

Такође, путем телегласања и публика је имала прилику да да свој глас. Тако да је група Фламингоси са огромном разликом (преко 11,000 гласова, Но нејм нешто више од 3,400 гласова) однела апсолутну победу у очима публике. Међутим, гласовима жирија, више бодова имала је група Но нејм и иста је проглашена за победника и представника СЦГ на песми Евровизије. 

Међутим, када је водитељски пар требало да прогласи победника публика је све гласније почела да негодује, скандира, комеша се и чак неки од њих упадну на бину. У том тренутку један од чланова жирија узео је микрофон и оптужио своје црногорске колеге да су гласали по националном кључи и позвао на преиспитивање коначне одлуке о победнику Европесме и представнику СЦГ на Евровизији. То је додатно подрејало страсти и гнев публике која је скандирала „Напоље“ и „Хоћемо Фамингосе“, група Но нејм није изашла на бину како би примила награду, а уместо ње на бини се појавила група Фламингоси отпевавши своју нумеру. „Ово је земља чуда“ изговорио је Слободан Бода Нинковић, водитељ програма те вечери након што су Фламингоси изашли на сцену да изведу своју песму као победници, иако је група Но нејм проглашена као победник од стране жирија. „Ко може мирно да спава, нек спава“ изјавио је Огњен Амиџић током извођења нумере „Луди летњи плес“ након што група Но нејм није могла да буде проглашена победником. 

Но, да одговорим на питање из наслова. Не мислим да је распад Државне заједнице Србије и Црне Горе почео на Беовизији, тј. Европесми 2006. Распад СЦГ почео је оног тренутка када је она и створена. Креирањем слабе федерације, неки би рекли уније две самосталне државе 2003. године Београдским договором остављен за простор за осамостаљивање једне од две чланице уније у будућности. Предвиђањем референдума након само 3 године стављена је тачка на ову државу пре него што је и успела да опстане. СЦГ, често називана погрдно „Соланија“ услед одлучујуће улоге Хавијера Солане у преговорима Београда и Подгорице 2002-2003 и постизање Београдског договора имала је за последицу не само то да је ЕУ посредник у преговорима, већ и гарант споровођења постигнутог договора и врховни арбитар за његово тумачење. Па се поставља питање да ли једна (или две!?) суверене земље себи могу да дозволе уплитање треће стране у своје унутрашње односе и да ли је таква држава уопште вредна постојања као таква? Наравно, СЦГ је била оптерећена унутрашњим сукобима, а Европесма била је само материјализација истих на једном потпуно новом нивоу, у новој димензији и све то уживо на националној телевизији (телевизијама) за широке народне масе! 

Било како било, остаје на крају да изразим и своје мишљење која је песма лепша. Упрскос заносу и лепршавости песме Луди летњи плес, моју наклоност, поготово са ове временске дистанце ипак односи песма Моја љубави групе Но нејм.

Послушајте обе песме па просудите сами...