Операција „Халијард“: Једна од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратовања

          Нацистичка Немачка 1939. нападом на Пољску отпочела је најразнорнији рат у људској историји.  Други светски рат затекао је Краљевину Југославију неспремну за оружани сукоб исцрпљену унутрашњим проблемима. У таквој констелацији, под све већим притиском Немаца након што су у првим ратним годинама окупирали део Пољске, Чехословачке и Француску, анектирали Аустрију и склопили савезништво са свим суседима Југославије, а Италија под свој протекторат ставила Албанију, кнез Павле као намесник 25. марта 1941. потписује протокол о  приступању Југосавије  Тројном пакту. Међутим то се није дуго одржало, већ 27. марта наступио је пуч, кнез Павле је смењен, краљ Петар Други се прогласио пунолетним а генерал Душан Симовић за председника владе.  То је за Немачку значило да се Југославија мора поразити војно. Убрзо, већ 6. априла Немачка је отпочела ратне операције бомбардовањем престонице Краљевине и копненом инвазијом из више праваца. Тзв. „Априлски рат“ трајао је свега 11 дана, већ 17. априла Краљевина Југославија је капитулирала а њена територија подељена између Сила осовине.

            Међутим самом капитулацијом државе не престаје отпор окупатору. На окупираној територији Југославије формирају се два анти-фашистичка покрета. Први покрет формиран од припадника краљевске војске која је капитулирала а који нису признавали капитулацију. Предвођени пуковником Драгољубом Михаиловићем војници и официри који су избегли заробљавање окупљају се на планини Равној гори и организују герилски покрет отпора. Равногорски покрет званично назван Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) током 1944. године организовао је и учествовао у спашавању више од 500 савезничких пилота са окупиране територије Југославије.   Други покрет отпора формиран на тлу Јуославије био је Народноослободилачки покрет под вођством Јосипа Броза.

            Крајем 1943. године савезници почињу са бомбардовањем циљева на Балкану, пре свега у Румунији, Бугарској и Југославији. Суочени са јаком немачком противавионском одбраном многи авиони бивају оборени а пилоти искачу са падобраном на леђима на територији окупиране Југославије. Главни циљ бомбардовања била су нафтна поља у Плоештију, у Румунији. Од октобра 1943. до октобра 1944. године изведено је чак 20 хиљада летова савезничких авиона изнад Југославије. Ангажовано је око 500 бомбардера и 100 ловачких авиона.  Приликом акција бомбардовања неминовно је долазило до сукоба са немачком авијацијом и противваздушном одбраном, те је све већи број авиона рушен, а посаде су остајале дубоко иза линија фронта, углавном на територији под контролом ЈВуО.[1] Први пилоти који су пали у Србију спасени су  24. јануара 1944. од стране Топличког корпуса ЈВуО.[2] Авион  је принудно слетео између две групе Бугара, те су четници извршили напад како би спасили пилоте. Свих 9 авијатичара  су извучени живи и здрави.[3] У наредном периоду током пролећа све више и више пилота спашавано је од руку Немаца. Убрзо, на стотине пилота спасених од стране четника Драже Михаиловића чекало је на евакуацију из Југославије. „Наредба генерала Михаиловића свим јединицама, гласила је да се посаде авиона морају спасити по сваку цену, без обзира на жртве. Наравно, акције спасавања су биле праћене обрачунима са немачким патролама отпослатим да ухвате пилоте.“[4] У њиховом скривању немерљиву помоћ пружили су српски сељаци. Наиме одмах након спашавања пилоти су збрињавани у сељачким кућама где су скидали униформе и облачили гуњеве и локалну ношњу како би заварали сваки траг. У селима су се крили по кућама али и таванима и шталама данима и месецима, док су домаћини са њима делили последње залихе хране коју су имали у кући. Мештани су са одушевљењем прихватали бригу о пилотима, а такође се није десио ниједан случај потказивања скривених пилота окупатору иако су тиме ризиковали сопствене животе и одмазду Немаца.[5] Већ у рано пролеће војници ЈВУО спроводили су пилоте спасене на свим странама земље до територије под контролом 1. равногорског корпуса, како би их окупили на једном месту и у погодном тренутку евакуисали.[6] Убрзо је постало јасно да је неопходно направити свеобухватан план евакуације пилота. Стога је 28. јуна 1944. почело планирање спасилачке мисије под називом „Халијард“ (HALYARD), како би се извршило евакуисање свих пилота. Спасилачки тим отпослат је по директној Рузвелтовој наредби, са само једним задатком, успешна евакуација авијатичара.[7] У ту сврху започети су планови за изградњу импровизованог аеродорма где би савезнички авиони могли да слећу и полећу како би евакуисали пилоте. Одабрана је локација недалеко од села Прањани код Горњег Милановца. Зараван позната под именом Галовића брдо препозанта је као погодно место за градњу аеродорма. Овај задатак поверен је резервном капетану Николи Веркићу, инжењеру по занимању. Аеродром је грађен углавном ноћу под велом тајности. Импровизованим средствима преко стотину мештана копало је и равнало земљиште уз помоћ воловских запрега, а на ободима писте постављене су и запаљене ломаче како би осветлеле аеродром за ноћна слетања.[8] У току ноћи, 25. јула, после неколико неуспешних покушаја да пронађу Дражине четнике на тлу, први савезнички авион надлетео је аеродром, али се није приземљио. Из авиона су се спустила три падобранца. То су били капетан Џорџ Мусулин, наредник Мајкл Рајачић и радио телеграфиста Артур Џибилијан, а њихов задатак је био да изврше даље припреме и координирају операцијом извлачења пилота из Југославије.[9] Сва тројица знала су српски језик и били југословенског порекла што је и био главни разлог да управо они буду ти који ће отићи у штаб сада генерала Михаиловића. Међу америчким официрима који су руководили операцијом „Халијард“ био је и поручник Ричард Фелман. Он је био један од оборених пилота који су се враћали из Румуније а припадници ЈВуО га пронашли и спасли од немачког заробљавања. Дошавши у Прањане Фелман схвата да је аеродром прекратак за слетање америчког транспортног авиона Ц-47. Стога се приступило продужавању писте како би задовољила минимум.[10] У том периоду је направљен још један импровизовани аеродром и то у Драгачеву. Овај аеродром био је планиран као резервни у случају да Немци открију онај у Прањанима.

            Први авион за евакуацију путем радио-везе најављен за 31. јул у 22 часа. Међутим, према сведочењу Ричарда Л. Фелмана који се у том тренутку налазио у Прањима, авиона није било. Тек након 2 сата у даљини се зачуо звук авиона, међутим генерал Михаиловић није био сигуран да ли се ради о савезничком авиону за евакуацију или можда немачком извиђачу. Стога је одлучио да се не ризикује и не пале ломаче на писти за навођење.[11]

            Официри Џибилијан, Мусулин, Фелман и Рајачић који су руковидили операцијом све време су били забринути да Немци не открију мисију. На само 20 километара одатле, у Чачку се налазио немачки гарнизон са 4500 немачких војника, а на само 8 километара одатле налазио се други са 2500 немаца. Генерал Михаиловић обавестио је поручника Фелмана да 8000 припадника ЈВуО чува прилаз аеродрому организовани у два обруча. Са барикадама на свим путевима који воде према аеродрому четници су имали наређење да по цену живота у случају напада Немаца морају чувати одступницу.[12] Поручник Фелман је захтевао да обиђе четничке линије одбране не би ли се уверио у сигурност више од 200 америчких пилота присутних у том тренутку, а генерал Михаиловић одржао је смотру својих јединица за америчке официре.

            Напокон, после вишемесечних припрема официри Фелман и Мусулин 8. авуста шаљу шифровану поруку у савезничку ваздушну базу у Барију да је све спремно за отпочињање мисије „Халијард“. Првих шест авиона типа Ц-47 који би евакуисали 70 америчких пилота ће слетети 9. августа у 22 часа на аеродром при Галовића брду. Све је било спремно! Мисија је подразумевала успостављање ваздушног моста на релацији Бари-Прањани и циљу евакуације свих савезничких пилота које су четници са локалним мештанима скривали.

            У 22 сата 4 авиона типа Ц-47 појавили су се изнад Прањана. Поручник Мусулин држао је у руци лампу за сигнализирање морзеове азбуке шаљући према авиону договорен сигнал. Из авиона је уследио сигнал и виду шифроване поруке која је била одговарајућа. Мусулин и Фелман су одахнули, бојали су се немачких авиона. На аеродорму су запаљене ломаче да осветлиле писту и убрзо су авиони слетели. Тада су сазнали да су два авиона морала да се врате назад због квара на мотору и да нема места за свих 70 пилота да се евакуишу тада. Фелман је обећао двадесетчетворици пилота који су остали да ће бити евакуисани први ујутру, а такође је послао и извештај команди у Бари о томе шта је видео приликом инспеције аеродрома. Наредног јутра, око 7 сати зачуо се снажан звук гомиле авиона који се приближавају Прањанима. Било је то 6 Ц-47-ца у пратњи 25 борбених авиона типа П-51. Авиони су слетали у интервалима од 5 минута, укрцавали пилоте и полетали назад према Барију. У року од два сата евакуисано је 241 Американац, 6 Британаца, 4 Француза, 9 Италијана, 7 Југословена и 12 Руса. У току вечери и јутра 9. и 10. августа евакуисано је укупно 289 савезника. Ваздушни мост био је успешно успостављен иза леђа Немаца који нису ништа приметили. Наредних дана и недеља четничке јединице су наставиле да прикупљају савезничке војнике и официре у Прањима како би их безбедно евакуисали одатле. Крајем авуста, тачније 26. и 27. је евакуисано још 58 Американаца и 2 британска официра, тада је из Прањана одлетео и поручник Мусулин. Укупан број војника и особља спашених у операцији „Халијард“ износи 432 Американаца и 80 припадника савезничког особља. [14] Више од 500 савезника спашено је и евакуисано само са аеродрома у Прањанима. Након тога четници се повлаче из Прањана и праве још два импровизована аеродрома за евакуацију. Први је направљен средином септембра код Коцељеве у Мачви, одакле је евакуисано 20-ак америчких пилота, неколико Италијана и Француза и још два америчка санитетска официра.[15] Након тога команда ЈВуО пребацује се у источну Босну где у селу Бољанић, близу Добоја, бива саграђен и други импровизовани аеродром ван Прањана. Одатле су током новембра и децембра 1944. евакуисани последњи амерички пилоти и официри из Југославије. Међу њима били су: шеф последње америчке мисије при ЈВуО – Роберт Мек Дауел, капетан Ник Лалић који је руководио операцијама евакуације након одласка Мусулина, и везиста Артур Џибилијан. Они су били последњи Американци који су имали контакт са генералом Михаиловићем, након њихове евакуације Дража бива напуштен од савезника и губи се сваки контакт са њим.

            „Генерал Донован у извештају председнику Рузвелту крајем октобра 1944. наводи да је на подручју Краљевине Југославије спасено 1088 пилота. Од тога, четници су спасили 561, а партизани 527 оборених авијатичара.“[16] Овај податак говори да су оба покрета отпора у Југославији пружили немерљиву подршку савезницима и допринос борби против фашизма и нацизма у Европи. Југославија је оваквим мисијама доказа своје пријатељство према Сједињеним Државама и ударила темеље будуће сарадње.

            Спашавање америчких авијатичара био је један од главних разлога постхумног одликовања које је генерал и министар војни Краљевине Југославије Драгољуб Михаиловић 1948. године добио од 33. америчког председника Харија Трумана. Легија за заслуге првог степена највише је одликовање које амерички председник може доделити страном држављанину, а то је био начин да се САД захвале генералу Михаиловићу за искрену борбу на страни савезника. У знак захвалности за исказану храброст и признање његове улоге у спашавању савезничких авијатичара, 1985. амерички Конгрес је одобрио подизање споменика генералу Михаиловићу у Вашингтону, главном граду Сједињених Држава.[17]

            Република Србија и Амбасада САД сваке године у Прањанима, на Галовића брду у знак сећања на операцију „Халијард“ организују полагање венаца на 7 спомен-плоча подигнутих у част те мисије.  Овакве акције остају упамћене као вечни доказ о пријатељству српског и америчког народа. Управо на 74. годишњицу операције „Халијард“ амабсадор САД у Србији, Кајл Скат, позвао је америчке филмске продуценте да сниме филм о овом догађaју, што би овековечило најуспешнију спасилачну мисију иза непријатељских линија у историји ратовања и на филмском платну. Нама остаје нада да ће се то заиста догодити и да ће као резултат имати јачање односа између наших двеју земаља и народа.

Текст је оригинално објављен на специјализованом порталу "Наша прича - Српско-амерички односи кроз векове": www.nasa-prica.rs 

No comments

Leave a reply