Предлог за будуће уређење односа Косова и Србије
Како су последњи догађаји показали, проблем статуса Косова постао је непромостива препрека у даљим разговорима у оквиру процеса нормализације односа Београда и Приштине. За приштинске власти питање решавања статуса, тј. обостраног признања први је услов наставка дијалога. За Београд, признање Косова, као и чланство у међународним организацијама, пре свега УН, није тема за разоговор. Имајући у виду агресивну реторику на обе стране, као и ратна збивања у Европи којих је нажалост све више (Украјина, Јерменија и Азербејџан, Таџикистан и Киргисан), неопходно је изнаћи начин за избегавање војног сценарија на Балкану. Стога је циљ овог текста да предложи начин за уређење односа двеју страна а које би у највећој могућој мери задовољило обе стране, и Београд и Приштину, и Србе и Албанце.
Имајући у виду недавни нон-пејпер који се појавио у јавности, а за који је председник Србије рекао да није желео ни да га погледа, очито је да решење треба тражити ублажавањем предлога који су се појавили у овом документу. Истина је да за Србију неприхватљиво пуноправно чланство Косова у УН, као ни евентуална ревизија одлука о признавању након десет година., а што је предложено поменутим нон-пејпером. Међутим, овај папир ипак може представљати добар основ, уз одређене измене, за будуће уређење односа Косова и Србије.
Довршетак нормализације односа који би обезбедио потпуну економску сараду и регионалну интеграцију, цивилни, транспортни, авио и поштански саобраћај, међусобно признавање докумената, личних карти, диплома, катастарских докумената, судских пресуда и нотара би била прва корак будућим односима. То би представљо модел нормализације на техничком нивоу. Поред тога, пуна економска сарадња, укидање баријера и граница кроз различите регионалне иницијативе попут ЦЕФТА-е., Зејeдничког регионалног тржишта и Отвореног Балкана која би омогућила слободан проток људи, роба и услуга и јединствено тржиште замагила би, ако не и потпуно уклонила билатерне проблеме који произилазе из дијаметрално супротних ставова по питању коначног статуса.
Како би процес нормализације могао да буде завршен, две су кључне ствари неопходне за српску заједницу на Косову и Метохији. То је заштита српске културне баштине на територији Косова као и формирање Заједнице српских оштина која би омогућила територијалну и културну аутономију како је предвиђено Бриселским споразумом из 2013. године и пратећим споразумом из 2015. године. Заузврат, Србија би подржала чланство Косова у Савету Европе и Европској Унији. Чланство Косова у ове две међународне организације би додатно гарантовало права Срба, а њихов статус, сигурност и аутономија били би део посебног механизма извештавања ове две организације.
Имајући у виду тежњу Косова ка чланству у НАТО-у у будућности, Србија ће као конструктиван партнер и гарант безбедности свих грађана на Косову подржати чланство Косова у Партнерству за мир. У том случају, делегације Србије и Косова би у Партнерству за мир наступале заједно и заједнички координисале своје безбедносне снаге. Будуће чланство Косова у НАТО било би везано за чланство Србије, где би две делегације поново наступале заједно.
На крају, како Србија није спремна да призна независност Косова, а имајући у виду да велики број држава света то такође одбија да учини (међу њима и две сталне чланице Савета безбедности), Косово не би имало право на пуноправно чланство у УН. Уместо тога, статус посматрача био би договорен за Косово. То би у овом тренутку, имајући на уму тренутни развој међународних односа био максимум који Косово може да добије, а да не буде блокиранo од стране Србије, Русије, Кине или неке четврте државе. Евентуално пуноправно чланство у УН било би размотрено за 30 година које би пратило усвајање нове резолуције СБ која би заменила ону из 1999. године.