Нарушена легитимност уставних амандмана
Након што је референдум о уставним променама одржан 16. јануара, и након што су саопштени коначни резултати, констатовано је да је убедљива већина изашлих бирача потврдила амандмане предложене од стране Народне скупштине. Међутим, иако легалне, на овај начин усвојене уставне промене имају озбиљне проблеме са становишта легитимности. Три су суштинска недостатка евидентирана када говоримо о легитимности ових амандмана.
Прва ствар на који су многи указивали и пре одржавања референдума јесте недостатак легитимности овог сазива Народне скупштине да распише референдум. Имајући у виду да је опозиција бојкотовала парламентарне изборе 2020. године, тренутни сазив Народне скупштине суштински је састављен искључиво од партија које чине владу. Овај сазив добио је и епитет једнопартијске скупштине, а како промена највишег правног акта захтева ако не консензус, онда широку расправу у друштву, онда је недостатак легитимитета јасан. Опозиционе партије које би представљале више од половине бирачког тела које је бојкотовало изборе нису узеле учешће у креирању Акта о промени Устава. Да јесу, можда би Акт био бољи, а можда и гори, то не можемо знати, али суштина демократије је да омогући различитим ставовима да се чују. Са друге стране, неки ће рећи да су у изради амандмана учествовала струковна удружења судија, и то јесте похвално, али не и довољно како би се обезбедио легитимитет.
Незапамћено ниска излазност на референдуму други је повод да се на легитимитет уставних промена стави упитник. Само неколико недеља пре одржавања референдума промењен је Закон о референдуму и народној иницијативи и укинут цензус од 50% плус 1 изашлих бирача како би референдум био успешан. Излазност од 30,65% нижа је и од излазности на бојкотован изборима 2020. године и представља најнижу забележену излазност на неком од гласања у Србији од увођења вишестраначја. Излазност је овог пута била мања чак и од чувених неуспелих председничких избора из 2003. године када је излазност била 38%. Чак је и Александар Вучић, коментаришући резултате референдума у Македонији 2018. године изјавио: "Немогуће је да позовем народ на референдум, изађе 25, 35 одсто и кажем 'победили смо'. Постоји демократија, постоје устав и закони да би били поштовани и онда када се одлука народа некоме не свиђа".
На крају, али не и мање битно, јесте чињеница да референдум није одржан на читавој територији Србије. Привремене институције самоуправе у Приштини забраниле су одржавање референдума на територији Косова и Метохије, запленили гласачке листиће и ухапсили представника РИК-а на административном прелазу два дана пре заказаног референдума. Подсетимо се, Закон о референдуму и народној иницијативи (Сл. гласник бр. 111/21 и 119/21) наводи у члану 11: "Одлука на обавезујућем референдуму донета је ако је за њу гласала већина изашлих грађана на територији за коју је референдум расписан". С обзиром да је ово републички референдум, односи се на читаву територију Републике Србије. Иако је бирачима са КиМ омогућено да гласају на неколико бирачких места у централној Србији, неодржавање референдума на подручју једне покрајине значајно умањује легитимитет читавог референдума.
У закључку, иако можда окрњене легитимности, уставне промене јесу легалне. Грађани су имали шансу да се изјасне, и нажалост већина је није искористила, тако је да одлуку потврдило нешто више од 1.170.000 бирача, илити око 18% бирачког тела. Но, за просутим млеком не вреди плакати, већ се треба окренутим законским актима који ће даље уређивати област правосуђа и постарати се да добијемо добре законе који ће извући максимум из усвојеног уставног оквира.