Шта се ваља иза брега - има ли будућности за БиХ?
Ових дана одјекнула је вест о "нон-пејперу" словеначког премијера Јанеза Јанше пред почетак председавања Словеније Саветом ЕУ. Нон-пејпер представља неформални документ којим владе и високи политички представници комуницирају у Бриселу у оквиру ЕУ. Документ под називом "Западни Балкан - пут напред" констатује да Босна и Херцеговина као таква није фукнционална држава и предлаже њен миран распад. Међутим, документ се не бави само Босном, већ решањем националног питања Срба, Хрвата и Албанаца на Балкану. Према овом нон-пејперу национално питање Срба било би решено на дуже стазе припајањем Републике Српске Србији, док би кантони хрватски БиХ били припојени Хрватској или би добили специјални статус у оквиру нове босанске државе која би била функционална. С друге стране, документ предвиђа и решавање албанског питања уједињењем тзв. Косова* са Албанијом, док би северни део Косова са већинском српски становнишством добио аутономију попут Јужног Тирола. Ту се међутим отвара и питање албанске мањине у Црној Гори и Северној Македонији, што додатно компликује ствари и делује доста нереално у овој фази.
Но, вратимо се на БиХ. Ова држава данас, након 26 година од Дејтонског споразума и даље ближа нефукнционалној него функционалној држави. Компликован политички систем са више нивоа власти, укључујући Федерацију БиХ и РС, затим кантоне, 13 влада са преко 100 министара и напослетку српски ентитет који је силом натеран у заједничку државу рецепт су за неодрживост. У претходним деценијама се показало, посебно на тлу Балкана, да федерације опстају и по више деценија, али када на ред дође интреграција или чланство у различитим војним или политичким савезима - различитости испливају на површину. То је био случај са Краљевином Југославијом пред Други св. рат, СФРЈ пред чланством у Европској заједници, СЦГ пред чланством у ЕУ. Федералне јединице у тим случајевима теже независности како би самостално водиле спољну политику. Изгледа да се истом проблему приближава и БиХ. РС као конститутивни ентитет БиХ жели да прати политику Србије као матице свих Срба. С друге стране, ФБиХ услед блиских односа са Турском, која је де факто прекинула европске интеграције, може у будућности кренути истим путем. И оно што је суштински аргумент разлаза ФБиХ и РС јесте нефукнционалност и неспособност заједничке државе да спроведе неопходне реформе за чланство у ЕУ - и то је препознато нон-пејпером.
Није тајна да Бошњаци сањају унитарну државу која би била ефикаснија и функциоланија. Међутим, унитарна БиХ са Србима је немогућа. С друге стране, Србија и Хрватска су потписнице Дејтонског споразума и гаранти опстанка БиХ. Уколико Србија и Хрватска, заједно са лидерима БиХ а уз подршку ЕУ и САД могу да договоре миран разлаз којим би сви били задовољни, не би било препреке за тако нешто. Међутим, проблем настаје са осталим државама на Балкану. Иако нон-пејпер сугерише да би Србија била спремна да пристане на уједињење Албаније и Косова, у реалности ипак није тако. Србија нија спремна да се одрекне двеста хиљада Срба на подручју КиМ, као ни културног и историјског наслеђа. Посебно питање је геостратешки интерес и постављање границе са Албанијом подно Копаоника. Оно што овом предлогу даје још мање изгледа за реализацију јесте што он задире у територијални интегритет Црне Горе и С. Македоније које нису спремне да се одрекну дела својих територија. Питање Косова јесте отворена тема, али Косово као држава је створено као пројекат мулти-етничке државе и западне силе се оштро противе припајању Косова било којој другој држави - штавише, потрудили су се да то запишу и у самом уставу Косова.
Посебну пажњу привлачи то што Јанша није желео да потврди, али ни да демантује постојање овог документа. Све у свему, овакав предлог тешко да би био прихватљив за балканске земље, а олако цртање нових граница на Балкану може распламсати нове сукобе. Стога, овај документ треба узети са резервом и као покушај "опипавања пулса" како држава на Балкану, тако и чланица ЕУ и САД.