Парламентарни избори у Србији 2020 – Да ли су протести уздрмали режим?
Почетком лета одржани су дванаести по реду парламентарни избори у
Србији након увођења вишестраначја. Првобитно заказани за 26. април услед
пандемије вируса Корона (Covid 19) и увођења ванредног стања избори су одложени за 21. јун. Већи део
опозиционих странака најавио је бојкот избора услед неравноправне политичке
ситуације, мањка слободе медија и као вид пристиска на растући ауторитаризам
режима.
Победник избора није био упитан од почетка до краја кампање, главно
питање била је излазност и 50% као магична граница – пре свега психолошка, јер
закон не предвиђа минималну излазност за парламентарне изборе. Владајућа странка ангажовала је све своје ресурсе како би њени симпатизери и чланови изашли на изборе и подигли излазни проценат, Председник Србије је у изборној ноћи из изборног штаба своје странке победнички објавио
да је по њиховим проценама излазност 50,20%. На крају ће се испоставити да је
излазност ипак била мања од 50%, тачније 48,93%.
Кључни циљ опизиције био је да бојкотом обори излазност како би
Влади и Народној скупштини ускратили легитимитет и извршили притисак на њих,
пре свега на међународном плану. Једно од питања јесте и да ли је бојкот успео?
Одговор на то питање је још увек рано дати, остаје да се види да ли ће
опизиција успети да изврши притисак на режим и дискретује га пред међународним
партнерима и домаћим становништвом. Напоменуо бих да је општи утисак да је
најмања излазност у историји српских парламентарних избора више резултат
апатије бирача и неповерења како у
странке режима, тако и опозиције, него бојкот кампање Савеза за Србију.
Изборе су обележиле неправилности у већем обиму него иначе, па је
тако на 117 бирачких места гласање поновљено, а услед жалбе листе „Суверенисти“
резултати са појединих бирачких места завршили су и пред Управним судом. Свакако
кулминацију изборног процеса представљају заправо постизборна дешавања. Само
неколико дана након избора техничка влада је најавила пооштравање мера услед
поновног ширења корона вируса, а окидач за незадовољство била је одлука да се
иселе студентски домови у Београду и студенти пошаљу назад кућама усред
јунско-јулског испитног рока као и најава поновног увођења полицијског часа.
Студенти су одличили да своје незадовољство искажу протестом испред Дома
Народне скупштине а у претесту су им се придружили и остали грађани. Артикулација
незадовољства изазвана је контрадикоторним одлукама владе и Кризног штаба да
током јуна укине све мере предострожности и дозволи јавне скупове, међу њима
две фудбалске утакмице – дерби Црвене Звезде и Партизана као и финале Лав купа
Србије. Догађаји на којима је било окупљено било више хиљада људи, већина неносећи
заштитне маске. Као и организовање парламентарних избора услед претње по јавно
здравље. Када на то додамо и у најмању руку сумњиве податке о броју заражених и
умрлих од корона вируса у данима и недељама непосредно пре избора, стиче се
утисак да је режим учинио све како би грађанима представио ситуацију као
нормалну и одржао парламентарне изборе.
Полиција је била немилосрдна према демонстрантима бацајући сузавце
и прекорачујући овлашћења. На снимцима можемо јасно видети како више десетина
полицијацаја пребија непомичног младића на Теразијама, или како полицајац
пребија неколико момака на клупи који чак нису ни учесници протеста и подигли
су руке. Током претходних година било је организовано више протеста уперених
против режима, али ово је први пут да је полиција реаговала са оволико насиља. Мишљења сам да би то могао бити први знак слабости режима и да власт полако почиње да зазире
од већих окупљања која имају потенцијал
да изазову незадовољство међу ширим масама и изведу их на улице. Јер су
грађани оправдано незадовољни стањем јавног здравља и нису спремни да поново
прихвате рестриктивне мере за сузбијање корона вируса.
На крају, да ли су парламентарни избори ове године нешто променили?
Суштински, режим је након ових избора учврстио власт и обезбедио двотрећинску
већину у парламенту чиме је отворен пут промени устава. И то је главна промена.
Са друге стране да ли је режим уздрман бојкотом? У први мах се могло оценити
као да је бојкот пропао услед излазности која је гравитирала ту негде око 50%
на крају изборног дана. Међутим, вишедневни протести који су организовани
почетком јула показали су да режим може бити уздрман, али су исто тако показали
и да грађани на протестима желе јасно да се ограде од опозиционих странака. Чињеница је да ће режим
морати да се носи са тим, да већ сада губи подршку – затворене границе ЕУ за
држављане Србије, неотварање нових преговарачких поглавља са ЕУ ове године, и
позиви европских парламентараца да се суспендују приступни преговори са Србијом.