Модел за дугорочно решење проблема односа Београда и Приштине

Питање Косова и Метохије најважније је политичко питање и проблем Републике Србије у последње три деценије, а његово решавање ће вероватно бити кључни потез за Србију у 21. веку. Наиме, Србија се налази у незавидној позицији у којој нема контролу над једном од својих покрајина и која је притом једнострано прогласила независност. Преговори који се од 2011. воде под посредством Европске уније у Бриселу нису успели да дају резултат у смислу свеобухватног договора. Што и није изненађење имајући у виду полазне тачке преговора обе стране. Са једне стране руководство Косова*[1] сматра да је Косово независна држава и о тој теми нема даље расправе, а на преговоре гледају као на успостављање моделитета за Србију како да призна независност Косова. С друге стране, полазна тачка Србије је да је Косово саставни део Србије како пише у Митровданском уставу из 2006. и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација из 1999. године. Србија преговоре види као начин да се направи компромис са албанским представницима у Покрајини без да се директно призна независност Косова. И то је кључни моменат за разумевање зашто тзв. „Бриселски преговори“ не могу бити успешни, тј. неће водити договору о нормализацији односа. У таквој констелацији односа где две стране очекују једна од друге оно што нису спремне да дају преговори у досадашњем формату немају много шансе.

Поставља се питање онда шта је коначно решење за косовско питање? Ако Србија не жели ни на који начин да призна Косово као независно, а с друге стране Косово ни под којим условима не жели да прихвати врховну власт Београда. Како у том случају избећи стање константног конфликта?

У овом тексту, на који се може гледати као и на предлог јавне политике, фокус је на представљању решења како на дугорочном плану нормализовати односе Београда и Приштине које би било прихватљиво за обе стране, барем донекле. Ово решење би из угла Србије трајно затворило проблем Косова. Србија својим уставом у Члану 182. предвиђа доношење посебног закона како би се АП Косову и Метохији омогућила „суштинска аутономија“.[2] Управо у духу ове уставне одредбе Народна скупштина Р. Србије би требало и да донесе овај закон којим би коначно дефинисала статус АП Косово и Метохија. Законом би Србија тренутне Привремене институције самоуправе признала као трајне и подвела под свој уставни оквир. Овиме би Устав Р. Србије поново почео да важи на целој територији Р. Србије. Скупштина и влада Косова биле би признате као органи самоуправе аутономне Покрајине као и сви остали органи на територији Косова и Метохије укључујићи судове, органе локалне самоуправе итд. Сви правни акти органа покрајине важили би искључиво на територији Косова и Метохије, а закони донесени од стране скупштине Косова не би морали да буду у складу са законима Р. Србије, али морају бити у сагласности са посебним законом о Косову и Метохији. Овиме би се избегле будуће колизије закона који важе на територији Републике и територији Покрајине, а косовској скупштини оставиле широке руке у смислу доношења закона који би важили на територији Покрајине без мешања републичких органа.

Овим посебним законом би се уредило такође име покрајине, као и застава, грб и химна. Скупштина Косова би самостално одлучила о овим питањима, тј. с обзиром на чињеницу да су Привремене институције самоуправе већ усвојиле име ентитета као и заставу, грб и химну, ове би одлуке биле преузете и прихваћене на нивоу Републике Србије. Тако би званичан назив покрајине био АП „Косово“ са покрајинским симболима које Приштина сматра државним.

 Највиши правни акт аутономних покрајина у Србији јесте статут. Међутим, посебним законом би се уредило да највиши правни акт Покрајина може назвати уставом, док би он у правном систему Србије био третиран као статут аутономне покрајине и у том рангу. На тај начин би се устав Косова из 2008. подвео под уставно-правни систем Р. Србије, а устав би такође имао правно дејство само на територији Покрајине.

Што се тиче чланства Косова у међународним организацијама, с обзиром да је Споразумом о регионалном представљању из 2012. као и Бриселским споразумом из 2013. то омогућено и да је Косово већ постало члан једног броја међународних организација, тако би и требало да остане. Косову би било дозвољено да буде члан међународних оранизација у смислу регионалног представљана како је то дефинисано тачком 5. Договора о регионалном представљању и сарадњи[3]. Такође, АП Косово би имала право да буде члан међународних спортских организација и да под својим именом и заставом наступа на међународним спортским такмичењима као што је то случај са Шкотском, Енглеском, Велском, Северном Ирском, Фарским оствима итд. Тиме би се de facto  тренутно стање где је Косово већ члан Међународног олимпијског комитета, ФИФА-е, УЕФА-е и других међународних спортских организација легализовало у оквиру српског правног система, а српски спортисти у будућности не би морали да одустају од сусрета на међународним такмичењима са спортистима са Косова. Такође, на овај начин би биле смањене тензије у случају сусрета српских и косовских спортиста на међународним такмичењима и потреба за посебним процедурама за раздвајање српских и косовских спортиста. Регионално представљање у међународним организацијама у великој мери задовољава апетите покрајински власти, а посебно учешће на спортским манифестацијама. Србија би овоме требало да да пуну подршку и евентуално организује пријатељске сусрете спортских тимова како би допринела нормализацији односа. Спортисти држављани Р. Србије са пребивалиштем у Покрајини имали би могућност одабира националног дреса. 

Једно од битних отворених питања јесте чланство Косово у УН. Косово не би имало право на чланство у Уједињеним нацијима, нити као пуноправни члан, нити као посматрач. С обзиром да је за чланство Косово у УН неопходна сагласносг Србије, тј. Русије и Кине као главних спољнополитичких партнера Србије, ово питање је у потпуности под контролом Србије. Косово нема право да постане чланица ниједног војног савеза. Ово је веома важан аспект закона како би се војна неутралност Покрајине ослањала на војну неутралност Републике.

Имајући у виду договор у Бриселу из 2013. о формирању Заједнице српских општина који би укључио све општине Аутономне Покрајине у којој Срби чине већинско становништво овим законом би био предвиђен временски рок од шест месеци за формирање ЗСО. Састав Заједнице, њен статут, овлашћења, структура и територијална организација могу бити промењени искључиво уз сагласност Народне скупштине Републике Србије. Територијална организација општина у оквиру покрајине била би надлежност Аутономне Покрајине изузев општина са већинским српским становништвом.  

Аутономна Покрајина Косово овим законом имала би право да издаје идентификациона документа а право да их користе имали би и држављани Републике Србије са пребивалиштем на територији Аутономне Покрајине. Такође, АП би имала овлашћење да води регистар грађана који живе на њеној територији као и бирачки списак. АП Косово би имало право да чињеницу уписа у тај регистар сматра као чињеницу држављанства  и да на основу њега издаје путне исправе и друга уверења. То је још једна од функција које Привремене институције самоуправе већ извршавају и која би била легализована у правном систему Србије. Држављани Р. Србије са пребивалиштем на територји АП Косова би имали право двојног држављанства у том случају.

Овим законом било би предвиђено да Р. Србија попише сву своју имовину на територији покрајине, а промет овом имовином био би искључиво у надлежности Владе Р. Србије, осим уколико споразумом АП Косово и Р. Србије другачује не буде одређено. Овај споразум би био отворен за трансфер имовине у руке покрајинских власти уз договорену накнаду. 

Органи власти би овим законом били обавезани да штите људска права, одржавају ред и поредак на територији покрајине, владавину права као и да заштите све споменике културе. Уколико Покрајина није у стању да обезбеди неке од наведених задатака Р. Србија има право увођења дирекне управе над делом или целом територијом Аутономне Покрајине у циљу обезбеђења нормалног функционисања живота у Покрајини и испуњења ставки из овог закона. Оваква управа би била привремена и орочена уз међународно посредовање и њен задатак би такође био да помогне покрајинским органима да развију капацитете за испуњавање ових функција.

Држављани Р. Србије са пребивалиштем на Косову би имали право на пензиону, инвалидску, социјалну, здравствену и сваку другу заштиту и једнак третман као и сви други држављани Р. Србије. Такође би имали приступ правном и образовном систему Србије. Сва правна лица регистрована на Косову би у правном промету Р. Србије имала статус домаћег правног лица и била би ослобођена двоструког опорезивања.

            Очување безбедности искључива је обавеза покрајинских власти, сходно томе АП Косово има право на креирање полицијске јединице. Косово нема право на креирање војних јединица. Уколико Косово формира војне или сличне формације оне ће се сматрати специјалним снагама полиције. Србији би овим законом било омогућено да на територију Косова упути одређени број војних и полицијских снага у складу са Резолуцијом 1244 СБУН у четири случаја:

1.      На позив и у договору са органима Аутономне Покрајине;

2.      У случају озбиљне претње по живот и имовину становника Покрајине у случају да покрајински органи нису у стању да одговоре безбедносним захтевима;

3.      У случају нарушавања територијалног интегритета Покрајине од стране друге државе;

4.   У случају проглашења ратног стања на територији Покрајине или на територији Републике.

Овај закон био бу и складу са Уставом Републике Србије као и са свим релевантним међународним споразумима, укључујући Резолуцију 1244. За доношење овог закона не би била потребна сагласност Привремених инсититуција самуоправе у Приштини. Закон би усвојила Народна Скупштине Р. Србије по поступку предвиђеном за промену Устава, двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Овај закон би такође био платформа за све будуће преговоре између Србије и Косова о свим потенцијално спорним питањима.

Ако сте уз кафу уживали читајући овај текст, купите и мени једну! 

Коришћена литература:

1.      Устав Републике Србије, http://www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije,  Службени гласник РС бр. 98/2006

2.      Договор о регионалном представљању и сарадњи, Влада Републике Србије, https://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=168200

3.      Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа (Бриселски споразум), Влада Републике Србије, https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757

No comments

Leave a reply